Aikido Journal Home » Interviews » Intervju sa Koiči Toheiem [Koichi Tohei] (1) Aiki News Japan

Intervju sa Koiči Toheiem [Koichi Tohei] (1)

vodi Stanley Pranin

Aikido Journal #107 (1996)

Preveo Miæa Mijatoviæ

Aikido se eksplozivno razvio nakon II svetskog rata. Koièi Tohei, istaknut doprinosioc ovom razvoju, verovatno je jedan od najkvalifikovanijih da govori o istoriji aikidoa. Najveæi broj aktivnih aikido šihana [shihan] (èak i onih sa sedmim danom i naviše) u svetu danas, poduèavao je, ovom ili onom prilikom, Tohei.

Oseæajuæi intenzivno da æe buduæe generacije odluèivati same o svojoj sudbini, Tohei je odabrao da prièa veoma malo tokom ovih godina. Na kraju, pod uslovom da predstavimo aktivnosti njegove organizacije i njegovo mišljenje kakvim jesu, Sensei Tohei se konaèno složio da dâ ovaj eksluzivni intervju za Aikido žurnal.

Kao jedini uèenik Moriheia Uešibe [Morihei Ueshiba] kome je oficijelno dodeljen deseti dan, i kao figura od centralne važnosti u posleratnom aikido svetu, Tohei je prihvatio priliku da sa nama govori otvoreno o svojim gledištima i iskustvima. (Intervju dat 11. jula 1995. godine.)

Principi Neba i Zemlje i moj pristup životu

Aikido žurnal: Sensei, recite nam nešto o svom pristupu aikidou.

Sensei Tohei: Kako se kreæemo prema dvadeset prvom veku, svet u kome živimo postaje sve relativniji. Stoga jer postoji ispred, postoji takoðe i iza. Zato što postoji gore, postoji takoðe i dole. U okviru tog relativistièkog sveta, ništa nije apsolutno u svojoj ispravnosti. Nije moguæe, na primer, da je severno ispravno a da južno nije. Oboje se jednostavno “fakti”.

Jedini siguran naèin da se bude apsolutno ispravan je da se izbegne da se bude uhvaæen u vrtlog ovih takozvanih fakata relativistièkog sveta, i umesto toga da se bude u saglasju sa apsolutnim principima Neba i Zemlje. Kada se ovo primeni na standarde rasuðivanja, ono što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje je ispravno, a ono što nije, nije ispravno.

Odluèujuæa akcija se raða iz razumevanja toga što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje. Nedostatak ovog razumevanja vodi u “nerazumni napor”, ili muri, èije je bukvalno znaèenje “nedostatak principa”, i trebalo bi da bude izbegavano. Ovo je uvek bio moj naèin razmišljanja i razlog zašto sam skrupulozno izbegavao da delujem naèinima koji ukljuèuju nerazumni napor ili koji idu protiv ovih principa.

Aikido je suštinski jedan naèin bivanja u saglasju sa ki-jem [ki] Neba i Zemlje. Mnogo onih koji se bave budoom [budo], meðutim, teže da prièaju o stvarima koje su nelogiène ili ukljuèuju nerazumni napor, o stvarima koje su nemoguæe. Ali moj naèin života je izbegavati raditi bilo šta što nije u saglasju sa principom.

Neverovatne prièe i stvarnost: šta sam stvarno nauèio od majstora Moriheia

Šta je bila najvažnija stvar koju ste nauèili od Moriheia Uešibe?

Naèin na koji ljudi najèešæe prièaju o ki-ju ovih dana naginje neèemu što lièi na okultno, ali reæi æu da nikada nisam uradio ništa èak ni izdaleka što bi ukljuèivalo okultno. Mnogo toga o èemu je Sensei Uešiba govorio, s druge strane, stvarno je zvuèalo kao okultno.

U svakom sluèaju, poèeo sam da prouèavam aikido jer sam video da je Sensei Uešiba doista ovladao veštinom opuštanja. Zapravo stoga što je bio opušten, mogao je proizvesti tako mnogo snage. Postao sam njegov uèenik sa namerom da nauèim to od njega. Da budem iskren, nikada nisam doista slušao veæinu drugih stvari koje je rekao.

Prièe o Senseiu Uešibi kako se u trenutku premešta i kreæe ili èupa borove iz zemlje i vitla njima naokolo samo su neverovatne prièe, vunovlaèarenja. Uvek sam uporno molio aikido svet da izbegava da piše takve stvari. Nažalost, mnogi izgleda da ne slušaju. Umesto toga, samo smanje velièinu drveta u prièi, od neke teške stvari do neke od samo desetak santimetara u preèniku. U stvarnosti, prilièno je teško išèupati èak i jedan jedini koren èièka iz zemlje, pa kako bi onda zaboga izvukao deset santimetara debeo bor, naroèito dok stoji na njegovim korenima? Takve stvari su ništa drugo do vrsta preterivanja èesto korišæena u staromodnom pripovedanju.

Ove su prièe pre postale neverovatne nakon što je Sensei Uešiba preminuo, i sada ga svet zamišlja kako se trenutno [po]kreæe, ili se ponovo iznenada pojavljuje sa kilometra razdaljine i sliène koještarije. Bio sam dugo sa Senseiem Uešibom i mogu vam reæi da nije imao nikakve natprirodne moæi.

Sensei, vi izgleda da ste veoma dobrog zdravlja za èoveka koji æe uskoro da napuni sedamdeset šest godina. Da li je to uvek bio sluèaj?

Zapravo, ja sam više bio krhak kao dete. Moj otac je rekao da je potrebno da budem jaèi i naterao me da se odam džudou [judo], kojim se bio bavio na Keio univerzitetu [Keio University]. Vredno sam vežbao i na kraju sam postao jaèi, ali nakon što sam zapoèeo predfakultetski program na Keiou, napad pleuritisa me je primorao da pauziram godinu. Moja teško steèena snaga iznenada je poèela da opet nestaje.

Ne mogavši da podnesem misao da izgubim ono što sam teškom mukom stekao, zamenio sam džudo drugim oblicima treninga kao što su zazen (sedeæa zen meditacija) i misogi (proèišæavanje). Zavetovao sam se da ne dopustim da mi snaga opet popusti, èak i ako bi me to ubilo. Brinuæi o svom zdravlju i živeæi kao poluinvalid nije uopšte pomoglo mom oporavku, tako da sam samo rekao doðavola s tim. Mogao sam se isto tako baciti i na treniranje, èak i ako bi me to ubilo. Aikido je takoðe bio deo tog treninga. Skoncentrisao sam se na to da održavam sebe jakim, i negde uz put iks zraci su pokazali da se pleuritis potpuno izgubio. Neverovatno, bilo mi je bolje.

Mada su te ideje bile nekako nejasne u to vreme, imao sam oseæaj da su to bili moj um i moj duh (kokoro) koji su motivisali moje telo. Shvatio sam da je naèin na koji održavaš svoj um važan. Fizièka bolest je u redu (iako ne poželjna), ali neprihvatljivo je dozvoliti bolesti da se proširi na tvoj um ili tvoj ki.

Na japanskom, kad telo na neki naèin ne radi kako treba to zovemo yamai, ili byo, što znaèi jednostavno “bolest”; ali kada se kvar protegne takoðe i na ki, to zovemo byoki. Tako, mada moje telo može biti muèeno nekom vrstom bolesti, ne dozvoljavam da se proširi na moj ki. Ako je um zdrav, telo æe ga slediti.

Posle svog oporavka vratio sam se u džudo klub, ali nisam mogao da nastavim treniranje sa preðašnjim entuzijazmom. Jedan od razloga je bio da džudo neizbežno naglašava uvežbavanje tela pre nego što se okrene stvarima uma. Moje je mišljenje meðutim bilo da um pokreæe telo, i da bi bilo šta što pomisliš u svom umu trebalo da možeš da uradiš i sa svojim telom.

Takoðe, bivajuæi izvan džudoa blizu dve godine, u vreme kada sam dobio svoj drugi dan, svi drugi su veæ dobili èetvrti ili peti. Èak i mnogi od treæih danova napredovali su tako daleko ispred mene da su mogli da me bacaju svuda naokolo. To nije bilo baš mnogo interesantno, a ni mnogo zabavno.

Nadajuæi se da æu ojaèati, otišao sam kuæi i krenuo da šutiruckam ovlašno potporne stubove po kuæi. Nakon što sam radio to nekoliko hiljada puta na dan, meðutim, zidovi su krenuli da propadaju nadole. To se mojoj starijoj sestri nije baš mnogo svidelo i naterala me je da umesto toga odem napolje u baštu. Nakon nekoliko nedelja bio sam spreman toliko da sam mogao da pokreæem stopala istom okretnošæu i spretnošæu kao i ruke. Vratio sam se u doðo i mogao sam da bacim svakoga.

Susret sa Moriheiem Uešibom

Kada ste pristupili Uešibinom doðou?

Mislim da je to bilo 1940. Kisaburo Osava [Osawa] je došao oko nedelju dana kasnije. Bio sam razmišljao koje je to žalosno stanje stvari bilo da sam mogao da treniram na svoju ruku nekoliko nedelja i da se vratim i bacim svakoga u tom džudo doðou. “Zašto se gnjaviti sa takvom nekom borilaèkom veštinom?” mislio sam. E tada sam sreo senseia Uešibu. Šohei [Shohei] Mori, jedan od mojih starijih kolega u tom džudo klubu koji je radio u Mandžurijskoj železnici, rekao mi je za jednog uèitelja fenomenalne snage i pitao me je da li bih voleo da se sretnem s njim. Dao mi je pismenu preporuku i ja sam otišao.

Tohei sa osnivačem aikidoa Morihei
Uešibom, 1953. godine (iz “Aikido:
veština samoodbrane”))

Sensei Uešiba nije bio tu kada sam stigao u doðo i bio sam naišao na uèidešija koji se zvao Matsumoto. Pitao sam ga šta je to uopšte aikido. Odgovorio je: “Daj mi ruku i pokazaæu ti.” Znao sam da æe da uradi neki zahvat na meni, pa sam ispružio levu ruku umesto desnu. Buduæi da sam dešnjak, hteo sam da zadržim svoju jaèu ruku u rezervi. Doèepao me je za zglob šake i primenio neku oštru nikjo tehniku. Taj deo tela mi uopšte nije bio ojaèan, tako da je to bila živa muka. Siguran sam da sam prebledeo, ali mi nije padalo na pamet da ga pustim da me savlada, tako da sam istrpeo bol što sam duže mogao. Onda sam ga udario svojom desnom rukom, on se usplahirio i pustio me.

Taman sam poèeo da mislim da ako je to aikido, onda mogu glatko da ga zaboravim i odem kuæi. Upravo tada se sensei Uešiba vratio. Pokazao sam svoju preporuku i on je rekao: “Ah da, od g. Moria”. Tada, demonstrirajuæi, poèeo je da baca jednog od najveæih uèidešija po doðou.

Mislio sam da to izgleda malo namešteno dok mi sensei Uešiba nije rekao da skinem kaput i napadnem ga. Zauzeo sam džudo stav i krenuo da ga zgrabim. Na moje veliko iznenaðenje, bacio me je tako glatko i hitro da nisam mogao èak ni da shvatim šta se desilo. Upravo tada sam znao da je to ono što sam želeo da radim. Pitao sam za odobrenje da se odmah upišem i poèeo sam od sledeæeg jutra da idem u doðo svakog dana.

Našao sam da je trening veoma èudan i misteriozan, i umirao sam da saznam kako se rade tehnike. Kada neko koristi snagu da te baci, uvek postoji nešto što možeš da uradiš reagujuæi ili kontrirajuæi. Ali druga je prièa kada neko ne radi ništa posebno, a ipak te baci. Mislio sam: “Au, ovo je prava stvar!”

U poèetku nisam imao pojma šta se dešava. Èak i srednjoškolci su mogli da me bace bez ikakvih teškoæa. Nalazeæi da je to malo èudno, pokušavao sam da šèepavam još jaèe, ali naravno tada sam bio samo mnogo lakše bacan.

Tohei na Havajima, oko 1953. godine

U isto vreme nastavljao sam sa svojim treningom u Ièikukai [Ichikukai] [vidi intervju sa Hiroši Tadom u Aikido žurnalu br. 101 za više informacija]. Imao sam obièaj da ostanem tamo preko noæi i praktikujem zazen i misogi. Trening je bio fokusiran na dostizanje neke vrste prosvetljenog stanja u kome i telo i um postaju potpuno slobodni od ogranièenja / uzdržavanja. Bilo je to iscrpljujuæe, a naknadno bih žurio na vežbanje aikidoa, veæ mrtav umoran. Na svoje iznenaðenje, našao sam da u tom stanju oni koji bi me pre uvek bacali, sada su bili kompletno nesposobni da to urade! Nisam mnogo morao da se trudim ni da ja bacim njih. Svi su mislili da je to èudno i nastavili da prièaju stvari kao: “Šta je to sa Toheiem?! Propušta vežbanje a vraæa se jaèi nego ikad!”

Mnogo je teže nekome da te baci ako opustiš svoju snagu, a takoðe postaje mnogo lakše da baciš svog oponenta. Razmišljao sam o sensei Uešibi i shvatio da je on doista bio opušten kada je radio svoj aikido. Tada sam iznenada razumeo pravo znaèenje izraza “opustiti (se)”.

Moj aikido je nastavio da napreduje kako sam nastavio sa svojim misogi i zazenom. Nakon šest meseci ili tako nešto, bio sam èak poslan da poduèavam na mestima kao što su policijska akademija u Nakano-u i privatna škola (ðuku / juku) Šumei Okave [Shumei Okawa]. Niko osim Senseia nije mogao da me baci. Trebalo mi je samo pola godine da dostignem taj stepen sposobnosti, tako da mislim da je pet ili deset godina za to previše sporo.

Èak i sad veæina ljudi se trudi što više može da nauèi tehnike, ali ja sam uèio o ki-ju od samog poèetka.

Kada misilite da je Sensei Uešiba ovladao tom “veštinom opuštanja”?

Mislim da je to verovatno bilo kada je živeo u Ajabe [Ayabe] i bio žestoko obuzet Omoto religijom. Sensei Uešiba je èesto prièao prièu o jednom danu kada je bio stajao u blizini nekog bunara brišuæi se posle treninga i naglo shvatio da je njegovo telo postalo savršeno i nepobedivo. Razumeo je sa izvanrednom jasnoæom znaèenje zvukova ptica i insekata i svega drugog oko sebe. Oèigledno to stanje je potrajalo samo oko pet minuta, ali mislim da je upravo tada bio ovladao veštinom opuštanja.

Nažalost, uvek je o tom iskustvu govorio koristeæi religiozno zvuèeæe izraze koji su bili manje ili više neshvatljivi drugima.

Pre rata Sensei je poduèavao u Vojnopomorskoj školi, gde mu je princ Takamatsu (mlaði brat cara Šove [Showa]) bio jedan od uèenika. Jednom prilikom je pokazao na Sensei Uešibu i rekao: “Probaj da podigneš ovog starca.” Èetiri jaka vojnika pokušala su dajuæi sve od sebe da ga podignu ali nisu mogla.

O tom vremenu Sensei je rekao: “Svo mnoštvo božanskih duhova Neba i Zemlje ušlo je u moje telo i postao sam nepomièan kao teška stena.” Svako ga je shvatio doslovno i verovao je u to. Èuo sam ga na stotine puta da govori takve stvari.

Što se mene tièe, meni nikada božanska biæa nisu ulazila u telo. Nikada nisam mnogo verovao u takva nelogièna objašnjenja.

Jednom kada sam bio sa Senseiem na Havajima, bila je jedna demonstracija na kojoj je trebalo da dva jaka havajska uèenika pokušaju da me podignu. Oni su veæ znali da to ne mogu, tako da nisu mnogo o tome razmišljali. Ali Sensei, koji je bio po strani i posmatrao, ostajao bi da stoji i govori: “Stani, možeš da podigneš Toheia, možeš da ga podigneš! Stani, zaustavi ih! Ova demonstracija nije uopšte dobra!”

Tohei demonstrira na Havajima
ubrzo nakon svog dolaska

Vidite, prethodne noæi sam bio izašao i pio do tri sata ujutro, i Sensei je znao u kakvom sam stanju došao kuæi. Rekao je: “Naravno da bogovi neæe da uðu u pijanicu kao što si ti! Kada bi ušli, svi bi se opijanili!” Eto zašto je mislio da æe ovi moæi da me podignu.

U stvarnosti takve stvari nemaju ništa ni sa kakvim bogovima i duhovima. Stvar je u tome da se samo ima nizak centar gravitacije. Ja to znam, i to je ono èemu poduèavam sve svoje uèenike. Ništa ne bi znaèilo ako bi samo izvesni naroèiti ljudi mogli to da urade. Ovakve stvari moraju da budu dostupne svakome, ako bi da uopšte imaju neko znaèenje.

Ljudi sa takozvanim “natprirodnim moæima” obièno su jedini koji mogu da uèine šta god tvrde da mogu. Drugi ne mogu da rade to što rade i ne mogu da poduèavaju tome što rade, stoga što to što rade nije stvarno; lažno je. Svako može da uradi stvari kojima poduèavam. One su žive u aikido tehnikama upravo kakve jesu. Sve što treba da znate je kako da ih uradite ispravno, a gledati na njih kao na natrpirodne sile koje zahtevaju prisutnost nekog boga ili šta god veæ, velika je greška. Ja smatram svojom odgovornošæu da poduèavam ispravno.

Obučavanje vojnikâ SAD

Liènost Moriheia Uešibe

Da li je bilo nekih znamenitih liènosti u tom doðou tada 1940. ili 1941. - ikoga ko bi kasnije stvorio sebi ime?

Kada sam isprva tamo otišao, nije bilo nikoga takvog. Nije bilo uèenika i teško da je bilo nekog uèidešija.

Koji su bili vaši najdublji utisci o Sensei Uešibi?

Meni je on izgledao kao jedan fini starac. Osmehujuæi se, znate. Na mnogo naèina imao je on jednu veoma detinju liènost.

Imamo poprilièno dokumenata o O-Senseiu, ali još uvek nam je teško da dobijemo sliku o njemu u njegovom svakodnevnom životu. Da li je govorio o obiènim, svakodnevnim temama? Iz zapisâ koje imamo o njemu kada je govorio, izgleda gotovo kao da je došao sa druge planete.

Da, znam na šta mislite. Svakako je govorio na taj naèin.

Èuo sam da bi on ponekad iznenada eksplodirao u ljutnji.

Da, to se èesto dešavalo. Mada, bio je ljubazan prema ženama. Nikada ga nisam video da se naljuti na neku ženu. Zanimljivo, njegova ljutnja nikada nije bila posebno upravljena na osobu na koju bi trebalo da bude ljut. Bilo je to kao da je bio besan u sebi, nesposoban ili nevoljan da usmeri svoju ljutnju na njen objekt.

(The full article is available for subscribers.)

Subscription Required

To read this article in its entirety please login below or if you are not a subscriber click here to subscribe.

Username:
Password:
Remember my login information.